Da li je Beli ''crni labud'' ?

Ljubiša Preletačević Beli se pojavio iznenada na političkoj sceni i za vrlo kratko vreme osvojio simpatije i glasove velikog broja građana, prvo na lokalnim izborima u Mladenovcu gde je njegova grupa građana osvojila drugo mesto, a potom na predsedničkim izborima gde je imaginarni kandidat Beli bio treći. U čemu je tajna privlačnosti i nagle popularnosti Belog? Koliki je politikološki i sociološki značaj ovog fenomena?

Posmatrajući fenomen Belog očima savremene društvene i političke nauke, uviđamo da se Beli savršeno uklapa u novi teorijski koncept koji je osmislio libansko-američki teoretičar verovatnoće i statistike - dr. Nasim Nikolas Taleb. Koncept Crnog labuda. Ovaj koncept je u određenoj meri izmenio savremenu epistemološku i metodološku osnovu posmatranja društvenih pojava, i postao je ’’trend’’ u raznim sferama društvene nauke, od ekonomije, bezbednosti, međunarodnih odnosa, pa čak i do metafizičkih i onih svakodnevnih problema.

Sve do 17. veka, izraz ’’svi labudovi su beli’’ smatran je za primer aksioma, tvrdnje koja je nepobitna, implicirajući da ne postoje crni labudovi. Tokom otkrića australijskog kontinenta, pronađena je jedna vrsta divljih labudova crne boje, što je pobilo principe dotadašnje nauke. Crni labud je vekovima bio metafora za pojam ili događaj koji je nemoguć ili nepostojeći, a jedno iznenadno otkriće je potpuno urušilo ceo logički sistem. Inspirisan ovom anegdotom, Nasim Taleb Crnim labudom naziva događaje koji se:

 (1) odigravaju iznenada i neočekivano,

 (2) imaju veliki uticaj na društvenu stvarnost

 (3) tek nakon što se dogode, u retrospektivi  primećujemo i racionalizujemo logičku povezanost koja je dovela do ovih događaja i stičemo utisak da je to i moglo biti očekivano.

Primeri za ovakve događaje su libanski građanski rat, Prvi svetski rat, slom Sovjetskog saveza, pojava interneta, teroristički napad 11. septembra itd. U skorijoj popularnoj kulturi možemo navesti Crvenu svadbu iz popularne serije i knjige Džordža Martina (u trenutku kada nisu izgubili nijednu bitku i imali stratešku prednost, Starkovi su pobijeni zbog izdaje najbližih vazala i time je zapečaćena sudbina Severa). Svi ovi događaji su imali ogroman uticaj na svet i u određenoj meri promenili igru, iako ih pre toga niko nije naslutio ili predvideo.

Da li pojavu Ljubiše Preletačevića Belog možemo posmatrati kao vrstu Crnog labuda na političkoj sceni Srbije? Kako bismo odgovorili na to pitanje, analiziraćemo tri glavne karakteristike takvog događaja:

1.      VANREDNOST – Neosporno je da je Beli uveo novi koncept, koji nikad ranije nije viđen na političkoj sceni Srbije, a i šire. Mogu se povući određene paralele sa kandidovanjem filmskog Dart Vejdera za predsednika Ukrajine i italijanskog komičara Bepe Grila, ali Beli ipak nudi potpuno novi pristup satiričnog aktivizma. Satiričkim performansom, on oponaša već postojeće stereotipe domaćih političara i kao takav predstavlja jedan arhetip svega što je loše na našoj političkoj sceni. Korupcija, bahatost, politikanstvo, lažna obećanja, prazni slogani i ’’prodavanje magle’’ su ono što se građanima nudi na svakim izborima. Ovog puta je to ponuđeno u čistoj, ogoljenoj, iskarikiranoj formi, koja predstavlja ogledalo Istine o našoj političkoj sceni. Jedan takav imaginaran lik koji otvoreno laže i manipuliše građane je upravo ono što je građanima i bilo potrebno, kao vid bunta i negacije putem obesmišljavanja. Možemo reći da ovakav pristup predstavlja jedan novi vid otpora i ’’duhovne revolucije’’.

 Glumeći autoritarnog harizmatskog vođu, Beli zaista postaje harizmatski vođa, dok njegov odnos sa svojim ’’sledbenicima’’ i nivo euforičnosti i skoro religijske opsednutosti, podsećaju na zajednički šamanski trans kojim se čitavo pleme leči i duhovno pročišćava. Bili smo svedoci jedne fanatične angažovanosti i visokog stepena samoorganizovanja među građanima u toku skupljanja potpisa i kreiranja same kampanje. Kao da se, bar na trenutak, produbio duh solidarnosti među građanima i kao se pozitivna stvaralačka energija ponovo rodila, zajedno sa nadom u to da se nešto može promeniti. Još jedna stvar zbog koje je Beli ’’drugačiji’’ je to što , na osnovu svega prethodnog,  imamo utisak da Beli zaista jeste kandidat iz naroda. Činjenica da ne dolazi iz struktura političkih partija koje su godinama deo političkog sistema na koji je narod gnevan, i koje postoje radi sopstvenog samoodržanja, sama po sebi predstavlja novinu i vanrednost. Beli nema ni stranku, njegov pokret je polu-anarhistična nedefinisana skupina posvećenih ljudi među kojima su lokalni odbornici, prijatelj, simpatizeri, ’’fanovi’’ i  dobrovoljni volonteri koji niti su plaćeni niti imaju preterane koristi od toga, i angažuju se  isključivo zbog vere u ideju koju Beli prenosi. Čak i oni koji su uz Belog jer misle da će na taj način steći neku ličnu korist, time dodatno legitimišu celu ideju, baš zbog toga što veruju da ona može biti uspešna i ’’isplativa’’. Takav fenomen nikada nije postojao u našem političkom životu , osim ako izuzmemo Tita, koji je, iako dete revolucije, opet bio produkt klasične političke partijsko-ideološke borbe. Posmatrajući stvari na taj način,  zaista možemo reči da je Beli jedini kandidat iz naroda.

2.      UTICAJ NA DRUŠTVENU STVARNOST – Beli je svojim novim konceptom probudio i okupio veliki broj nezadovoljnih građana iz različitih društvenih slojeva, generacija, profesija. Jedan komentar na youtube snimku iz predizborne kampanje to opisuje na sledeći način: ’’Beli je ujedinio grad i selo, staro i mlado, biblioteku i teretanu, pankere i metalce i narodnjake. Sirotinja uzvraća udarac!’’. Na sličan način kao što je Tramp pobedio jer je bio  anti-establišment kandidat, Beli ostvaruje zavidan rezultat potpuno drugačijim načinom delovanja, što dodatno delegitimizuje političke partije i rezultate njihovog delovanja. Ušavši u mladenovačku skupštinu, grupa građana ’’Beli – Samo jako’’, skoro potpuno uništila dotadašnju stranačku opoziciju, a vladajućoj partiji počela da zadaje velike muke. Na predsedničkim izborima Beli osvaja treće mesto, dok su političari koji su čitav svoj život i karijeru posvetili partijskom delovanju i politici, imali znatno manji broj glasova. Kakva je to politička scena u kojoj će imaginarni lik sa satiričnom kampanjom osvojiti više glasova od ’’profesionalnih’’ i ’’ozbiljnih političara’’?

 Koliko je Beli u određenoj meri izvršio uticaj na političku stvarnost i postao game changer dokazuje i ponašanje kako vladajuće partije, tako i opozicije. Opozicija pokušava da delegitimizuje Belog govoreći da je on Vučićev čovek osmišljen da uruši opoziciju, dok SNS to vešto koristi za sopstveni obračun sa Jankovićem, time što ne napada Belog i prećutno mu ’’dozvoljava’’ da deluje. Ni jedni ni drugi nisu svesni da je samo postojanje Belog odraz njihovog poraza i loše politike koju vode. Sve posledice još uvek nisu merljive niti je moguće sagledati ih u kratkom vremenskom roku, pogotovo što su u toku pripreme za predstojeće izbore. Faktor iznenađenja više ne postoji, ali to ne umanjuje činjenicu da su se neke stvari već promenile.  

3.      RETROSPEKTIVA – Kada se, gledajući unazad, zapitamo kako je moguće da je Beli doživeo takav uspeh, stvari deluju sasvim logično. Korupcija i strah na sve strane, građani 30 godina žive u obećanjima i zabludama, svesni da bivaju izmanipulisani i prevareni ali bez načina da se suprotstave. Nepostojeća opozicija, izobilje inspiracije za satiru i karikaturu, a jedna nova generacija odrasta i svoj mladalački bunt predstavlja u novim savremenim formama. Svi neophodni preduslovi za uspešnost jednog ovakvog fenomena su ispunjeni. Iako bi pre dve godine većina ljudi smatrala da je tako nešto nemoguće i neizvodljivo u Srbiji, nakon predsedničkih izbora vidimo da je itekako moguće da se stvari iznenadno menjaju, što ide u prilog teoriji  da je Beli naš Crni labud.

Teorija Crnog labuda nam ukazuje na problem induktivnog zaključivanja. Navikli smo da donosimo zaključke i predviđamo na osnovu uskog broja činjenica koje mi smatramo bitnim, što nas često dovodi u situaciju da grešimo i bivamo dovedeni u zabludu. Mnoge činjenice koje su zaista bitne previđamo, ne uzimamo u obzir, ili ih ne smatramo dovoljno bitnim i zbog toga nas Crni labudovi uhvate nespremne i zatečene. Problem nastaje u tome što stvari koje su uobičajene, normalne i ’’prosečne’’ nemaju toliko veliki uticaj na društvenu stvarnost. Ono što zaista oblikuje društvenu stvarnost i što ima najveći uticaj jesu baš ekstremni, neregularnosti i iznenadni šokovi.

Da li Beli može biti ekstrem koji će dovesti do neke značajnije promene u političkom sistemu? Da li je on upozorenje da stvari u našoj zemlji ne idu u dobrom pravcu kako to vladajuća partija tvrdi i da postoji alternativna volja naroda koja ipak nije na strani političara? Tek ćemo videti dugoročne posledice jednog ovakvog fenomena, ali činjenica je da su se stvari na političkoj sceni promenile i da su relativizacija i karikatura političkog sistema uneli novu energiju i snagu na društvenu scenu. Da li će njegova satirična antiteza zaista biti društvena antiteza u pravom hegelijanskom smislu, ostaje da vidimo u predstojećim godinama.