четвртак, 01. јун 2017.

„Уједињење“ на протесту

Овај текст неће бити пљување по опозицији. То би била баш велика глупост. Неће бити ни пљување по власти, иако су се лепо наместили за то. Ово ће бити једна искрена реакција на скуп опозиције на претходном протесту, лишена (колико је то могуће) личних афинитета.

Наглашавам да није у питању реакција на сам протест, већ на одушевљење због уједињења опозиције.

Гледам ову заједничку слику и размишљам о каквом уједињењу причамо?

Скупили се на протесту. У реду, слажем се. Али уједињење опозиције би подразумевало и уједињење по питању политике, а тога нема. „Да срушимо Вучића!!!“ није политика. И да ме не разумете погрешно, ја никако не мислим да сви они немају неку своју политику – засигурно да имају. Немају ЗАЈЕДНИЧКУ политику.

Ако ми не верујете, ето нама београдских избора ускоро, па замислимо сасвим реалну (и пожељну) могућност да Вучић изгуби на њима и да „уједињена“ опозиција преузме власт. Каква је то заједничка политика међу њима? Који је заједнички став Јанковића као представника грађанске Србије и доскорашњег заштитника грађана и Обрадовића као вође Двери око одржавања геј параде у граду који хипотетички заједно воде? Ето, то је ствар којом ће београдска власт да се бави, па ме занима који им је то заједнички став. Или га неће изнети, или хоће, али ће макар један од њих аутоматски после тога изгубити добар део гласова. Или која је то политичка додирна тачка Радуловића са Вукадиновићем и Сандом? Или која је то додирна тачка Тадића са... било чиме данас?

То са уједињењем неспојивог смо већ пробали и добили смо неколико Влада у којима је свако вукао на своју страну и у којима нисмо имали консензус ни око тога који је дан, а камоли око нечега другог. Резултат: око пола Србије мисли да је Вучић беневолентни спасилац и цењени пријатељ и са западом и са истоком који нас храбро и стабилно води у савез са пријатељским западом док нас у исто време пожртвовано и својим животом брани од (ваљда неког другог) злог запада. И ради, јуче нам је сто пута рекао колико ради само за нас. И не контролише медије, то лажу. И спреман је свима да одговори на сва питања – на Пинку или Хепију...

И велики број људи у то верује. Верујте ми, рад претходних власти и немање јасног правца су поставили темељ који Вучићу омогућава да са много патетике, распиривања страха и (нашег) новца ведри и облачи читавом земљом. У ствари, шта да ми верујете, сви то врло добро знате.

Зато уједињење није уједињење. Не верујете? Данас је нови дан. Шта мислите, да ли ће опозиција наставити да уједињено наступа по питању политике, или ће се уједињење паузирати на заједничкој слици са улице? Политика се не води на улици, ако су заиста уједињени, онда ће то бити у Скупштини и медијима, а не само на протестима.


Шта је онда решење?

Око једнога се макар сви слажемо – власт СНС-а и сателита никако није добра. И треба да се смени и да се постави нова. Али ДА СЕ ПОСТАВИ НОВА! Борба за бољу Србију се не завршава сменом Вучића. Тек тада почиње и та нова власт мора да понуди јединствену политику која има подршку и упориште у народу. Таква политика на оној слици нажалост не постоји. Ја бих волео да постоји, али чињенице су просто такве какве јесу. Можемо ламентирати над њима и правити се да их не видимо, или урадити нешто да се то промени, али суштински, а не само декларативно. У супротном ћемо добити нову, али нестабилну власт у којој ће се правити противприродни компромиси и затварати очи на разне глупости партнера зарад „мира у кући“ и „да не би дошле силе прошлости“. А то је све опет на штету (скоро) свих нас. Можда ће и бити боље него ово данас, али свакако неће бити добро.

Дакле, заједничке политике нема и „уједињена опозиција“ данас нема шта да понуди. Али свака страна те опозиције појединачно ИМА шта да понуди. Оно што је сада потребно је да се те политичке опције граде кроз своје индивидуалне политике, да мере своје ставове растом или падом подршке, да се прилагођавају у складу са сопственим црвеним линијама и да покажу народу зашто треба да гласају за њих. Да им циљ буде промоција политичких ставова, какви год да су, а не пуки долазак на власт.  Да полако граде свој профил и снагу и да као здрава опозиција дочекају следеће изборе и понуде грађанима разноврсне и искрене опције, оне у које и сами верују. Јер Обрадовић не верује у ДЈБ, исто као што ни Радуловић не верује у Двери, немојмо се заваравати.

И то је у реду. Тако треба. Могу ја лично мислити шта год хоћу о тим индивидуалним политикама, али је потребно да имамо све стране, па да нека будућа (рецимо десна - без икаквог навијања, само за пример) опозиција буде реална и кредибилна противтежа некој будућој (рецимо левој - без икаквог навијања, само за пример) власти и да кроз своје реално упориште у народу прави баланс који ће нас чувати од било каквог екстрема.

Треба да имамо све стране, али не све стране заједно. Да су стварно заједно, не би били различите стране.

И још једна ствар. Наш „спасилачки император“ је јуче озваничио својих нових пет година на власти. Председник се бира на директним изборима. Једини реалан начин да се смени пре истека пет година је да сам распише председничке изборе раније. Шта мислите, колика је могућност да се Вучић (да тако кажем) тадићује?

Дакле, то је пет година проблема за све нас, али и пет година које свака опозициона опција ИНДИВИДУАЛНО може да искористи за градњу позиције и кредибилитета, јасне политике и јасних линија преко којих не жели да пређе и у које њихови бирачи могу да верују како данас, тако и за 10 година. Тога у Србији нема откад знам за себе. Ово је прилика да се појави. Последње што нам као друштву треба је коалиција ради коалиције. То смо већ имали, па је СПС већ дуго најбоља удавача на грбачи свих нас. Коалиција треба да буде она која вам омогућава да прогурате своју политику, а не само своју власт.


ПС Подржали смо протесте ГРАЂАНА против лоше власти. Оних грађана који на тај начин желе да се изразе. Имају свако право и сваки разлог за то. Ово није став о протестима, већ управо и једино о ономе о чему се говори у тексту.

Бранислав Сјеран
Бели - Само Јако!