уторак, 21. март 2017.

Неозбиљан кандидат за озбиљно место, или баш сасвим обрнуто?


Почетак марта. Кампања једва да је почела, велики играчи су полако резервисали спортске хале и свечане сале, а Љубиша Прелетачевић Бели је кретао у сакупљање изјава подршке за своју кандидатуру. Ни он ни његов тим нису имали времена да се баве кампањом док не заврше ту формалност – преко 10000 од нотара оверених потписа. Међутим, медији су се загревали из дана у дан. Од упада јединице САЈ у Младеновац, преко опструкција нотара, све до великог финала у РИК-у. Што би рекао наш народ, зашто једноставно, када може компликовано? Без икаквог фокуса на медијској кампањи, без једног јединог динара, чланци су се пунили вестима о Белом, о дугачким редовима испред просторија за потписивање, о нотарима који су окретали леђа, о покушају да се оспори воља 12640 потписника изјаве подршке председничком кандидату.


Као што сам писао у неколико наврата последњих месеци, сваки притисак власти на грађански покрет „Бели – Само јако!“ је увек доносио сасвим супротне резултате (Зашто је власт нервозна?). Такође, помињао сам и какав ефекат може Бели да има у бирачком телу и на тај начин учини исход избора неизвеснијим (На корак до избора), баш као што се десило прошлог априла у Младеновцу.


Оно што се дешавало прошле недеље, ипак је отишло корак даље од свих хипотеза. Ових дана се јављају разни „маркетиншки стручњаци“ који би да побољшају и појачају кампању, који би да утврде „циљну групу“ којој треба да се обрати Бели, показујући дубоко незнање и неразумевање лика Љубише Прелетачевића Белог. Ко је данас потребан Белом?

На првом месту, не јури Бели никакву циљну групу, већ је својом појавом и ставом сам постао „циљна група“ незадовољних бирача који не виде излаз из партократије која нам убија енергију и будућност, правећи друштво по својој партијској мери – јадно друштво. Бели није политичар, он буди друштво, он враћа веру у могућност излечења. Он је доктор за друштво. Свако ко је помислио да је дајући подршку Белом дао и сав свој допринос оздрављењу нашег друштва, веома се преварио. Потпис и глас за Белог су почетак, али уколико сви ти људи буду стајали и чекали да Бели нешто промени, направићемо исту грешку као и толико пута до сада. Нико, па ни Бели, не може да преузме ту одговорност и тај посао на себе (позната флоскула политичара када „узјашу“ неку функцију – „преузели смо одговорност“). Гласач Белог Прелетачевића мора да буде особа који ће промену друштва кренути од себе. Од позитивног деловања унутар породице, комшилука, локалне заједнице – позитивног става према животу. У том случају, улога политичара је само једна – ДА НЕ СМЕТА. То мора да буде Бели, политичар који не смета и који подржава поштене људе који обављају свој посао. То су људи који ће помагати Белом у остваривању сна праведније Србије – људи који до сада нису могли да раде свој посао како треба зато што су трпели политичке притиске. Њима треба Бели, а верујем да је та релација узајамна.

Бели мора да уклони политички и институционални притисак на друштво. Свако ко очекује нешто друго од Белог као преЦедника, мораће да преиспита свој однос према партијама и политичарима, улажући додатну енергију да се ослободи терета партократије.

Медији воле Белог. Неки су му наклоњени чак и на личном нивоу, међутим има и оних који су само из личног интереса притрчали на његову страну, попуњавајући своје ступце као да преносе ријалити шоу, пумпајући причу и чињенице из себи познатих разлога. Ти медији Белом не требају. Његова интернет кампања је већ оцењена као најбоља икада у Србији, тако да му не треба никаква накнадна памет или шлихтање.

Не јури Бели гласаче који ће га подржати, већ је он препознат од њих, напрасно је постао персонификација њихове жеље за одбацивањем партократских окова.

Једина директна порука коју бих могао да пренесем гласачу пред изборе 02. априла је: Уколико имаш енергије да промену друштва започнеш од себе, а да ти нови политичари буду подршка у томе, или бар да не сметају, подржи Белог. Уколико желиш да ти Бели заврши посао који ниси у стању да урадиш сам, онда мењај свог кандидата!

На крају бих се вратио на питање из наслова. Да ли после Томислава Николића постоје неозбиљни кандидати за место председника Србије? Мислим да на ово не морам ни да одговорим... То је институција коју ћемо морати да обнављамо заједно.