недеља, 24. јул 2016.

Комисије и зашто, ипак, не

Одмах да се разумемо, ми нисмо против општинских комисија у теорији. Међутим, испоставило се да се наши представници налазе у само једној комисији (Административно-мандатној), иако смо добили понуде власти и за учешће у СКОРО свим другим комисијама. Па, зашто онда нисмо у њима? Из неколико разлога, од којих су неки (ваљда) продукт неспоразума, а други баш и нису.


Прво, током наших интерних састанака, чланови нашег покрета су износили често и супротне ставове по питању учешћа у комисијама – може и то код нас, пошто немамо ту „срећу“ да добијамо готова мишљења, већ их свако формира по сопственим ставовима. Нико ни у једном тренутку није доводио у питање основну намену тих комисија. У њима би требало да се дискутује о пољима којима се оне баве, а чланови би, осим практичног учешћа у гласању и предлагању, били на самом извору информација које се тичу поља којим се бави одређена комисија. Међутим, кључне речи у претходној реченици су „би требало“.


Пракса

Као што смо већ рекли, једина комисија у коју смо од старта знали да желимо да уђемо је Административно-мандатна комисија која броји седам чланова. Кроз њу би требало да прође сваки предлог постављења одређене личности на било коју функцију. То би требало да је место где се може утицати на само предлагање кандидата, али и место где се прво појаве информације о предлогу будућих постављења пре него што дођу на скупштину – у пракси тај „предлог“ је више од тога, јер власт, наравно, има већину и у комисији и у скупштини, тако да оно што комисија предложи, скупштина одмах потом и изгласа и то је то. У пракси, из искустава наших чланова у АМК, на седницама се само констатују одлуке о кадрирању људи. Материјал на великом броју страна се добија НА ЛИЦУ МЕСТА, расправа практично не постоји, нема предлога, већ се одлучује о већ припремљеном материјалу. Бесмисленост таквог начина рада (мада не и комисије у теорији) се огледа и у томе што седнице АМК у просеку трају ЈЕДНОЦИФРЕН БРОЈ МИНУТА. Дођете, добијете материјал, почне седница, нико не улази у расправе (ипак је расправа двосмерна ствар), једна страна (њихових петоро) дигне руке за предлоге и шта год наших двоје урадили, резултат је исти и до њега се долази за неколико секунди. И, понављам, ова комисија се сматра најбитнијом.
Уколико би се деловање комисија променило ка томе да имају практичнију сврху, ми бисмо врло радо предложили кандидате и то из редова грађана, као што смо и нагласили у нашем Манифесту.


Понуда „по први пут у новијој историји“

Извињавам се на цитату, али нисам успео да одолим – жива душа, шта ћу. Елем, Председник СО Драган Вукадиновић (у чије искрене намере лично немам разлога да сумњам) нам је понудио да предложимо по једног кандидата за следећа радна тела: Комисија за комунално-стамбене делатности, Комисија за представке и предлоге, Комисија за одређивање назива улица и тргова и Савет за праћење примене етичког Кодекса понашања функционера локалне самоуправе у Младеновцу.

Ако сам добро схватио, исто је понуђено и опозиционој екипи око ДС-а.

Нагласио бих да НИСМО ДОБИЛИ ПОНУДУ да учествујемо у Комисији за спровођење конкурса за именовања директора јавних предузећа. Ајд', рецимо да су нас случајно заборавили.

Даље, како нам је више пута наглашено са скупштинске говорнице током последње седнице, оваква понуда уопште није пракса, и власт је одувек чувала ово за своје чланове, а сада су решили да буду отворени за делање и предлоге опозиционих чланова. Опет, у теорији супер. Пракса...

Поменуту понуду смо добили мање од три сата пред последњи рок за предају предлога за кандидате. Као што смо већ рекли, планирали смо да у таква радна тела предлажемо грађане, а не одборнике, што значи да смо имали мање од три сата да одлучимо које ћемо грађане да предложимо, продискутујемо о предлозима, контактирамо те исте људе, објаснимо им и добијемо коначне и недвосмислене одговоре, a затим и одредимо неке друге, уколико би ови одбили и прођемо кроз цео процес поново. Морам да кажем да нама овако грешнима и неефикаснима то никако није довољно времена. Па, замислите себе као грађанина кога контактира неко из политичке организације и нуди вам место у општинском радном телу о коме знате ништа, или врло мало (притом не знате ни ко ће са вама седети у истом том телу), а да притом морате ОДМАХ да одговорите.

Одборник са листе СНС-а Милош Гигов (иначе новоизабрани члан Комисије за представке и предлоге) је добацио да бисмо ми то лако одрадили да имамо добре кадрове као они, али пошто немамо... Ево, јавно позивам господина Гигова да нам помогне у поступку ефикасног кадрирања стручњака на тај начин што ћемо заједно и У ЈАВНОСТИ проћи кроз критеријуме њихових постављења на места чланова:

   1.      поменутих комисија и радних тела
   2.      чланова управних и надзорних одбора
   3.      чланова Већа

Тиме бисмо ми, али и грађани (инсистирам на оном „у јавности“) добили одличан увид у начин бирања „квалификованих стручњака“ и било би нам далеко јасније како се на функције бирају људи који немају пуно везе са самом функцијом, али имају везе са политиком. Тако бисмо и ми вероватно постали ефикаснији, па би нам за делегирање грађана било доста и мање од три сата.


„Опструкција“ и остало

Ипак, морам признати да нам недостатак времена није био једини разлог (мада јесте највећи) за изостанак наших кандидата из поменутих радних тела. Наиме, одборници из редова владајуће коалиције су нам за говорницом пребацили да „одбијањем“ да учествујемо у поменутим радним телима радимо следеће:

1. Вршимо опструкцију која је својствена новоопозиционим одборничким групама (циљајући на ДС), а да притом деламо у супротности са нашим планом да будемо конструктивна опозиција

2. Одбијамо да конструктивно деламо, без обзира на пружену прилику

Ово су тезе господина Владана Гајића (у чије искрене намере такође немам разлога да сумњам – не, нема везе са Стефаном) и морам признати да су у теорији сасвим разложне. Опет клета теорија.

Такође, додао бих да је неколицина говорника поменуту понуду окарактерисала као доказ њихове отворености и искрености према нама. То је, у ствари, била убедљиво начешћа теза на претходној седници.

А пракса? Па, већ сте видели опис рада АМК, као и чињеницу да баш у ОНУ једну комисију нисмо позвани. Иако у теорији ове комисије играју веома важну улогу, јасно се показало да оне ипак немају тежину коју би требало да имају. Прво, ми бисмо имали једног учесника од седам, тако да би све што не иде уз план владајуће екипе било одбијено и прегласано без икаквих проблема. У теорији би наше учешће у радним телима било пожељно, али у пракси би се свело (у случају АМК, већ се јесте свело) на то да наши људи изигравају фикусе док их прегласавају, а онда маркетиншки наглашавају како, ето, деламо заједно и како они као власт дају прилику и опозицији да утиче на стварно стање, што уопште није у пракси тако.

То уопште не значи да ћемо у старту бити против свега што комисије изгласају, као и да не желимо да учествујемо у свакој будућој комисији. Уколико би њихово постојање било делотворније и слободније и уколико бисмо имали некакву тежину у њима, радо бисмо предложили чланове, али немојте очекивати да ћемо вам служити да преко нас рекламирате тобожњу отвореност и ванпартијско деловање, а да притом у пракси радите све као и до сада. Ако вам се не свиђа ово што пише, обратите се вашим члановима у АМК. То је пракса са којом имамо додира.

Што се тиче теза господина Гајића (иако одговор никако није упућен само њему):

1, О каквој опструкцији причамо? Опструкција је када ми нашим деловањем спречавамо некакав рад. Наше (не)учествовање у радним телима никако не утиче на њихов рад. Били ми ту, или не, радна тела ће једнако изгласавати оно што су добила, или одлучила сама и игнорисати уплив било чега што им не одговара. Оно што предложе, а са чиме бисмо се евентуално сложили ће једнако изгласати и без нас, те стога не планирамо да изигравамо фикусе са апсолутно истим резултатима као да нисмо ту, а да се притом бусају у груди како су отворени и искрени.

2. Одговор око „конструктивног“ деловања је сличан, са једним битним примером.

Како можемо бити конструктивни, ако се све што предложимо игнорише, осим ако се не слаже са властима, а то ће свакако и сами да предлажу? Ми им не требамо за то.

Један конкретан пример који се тиче нашег конструктивног предлога је онај да се свим одборницима који се пријаве за то материјал за седнице шаље на мејл у електронској форми. Лакше је, брже, не штампа се неколико хиљада страна (буквално, не претерујем) пред сваку седницу, штеде се природа, папир и тонер, не јури нас курир, много се лакше претражује садржај (моћни ctrl + f)... Даље, не постоји ниједан контра-аргумент томе. Буквално нико не губи ништа, а сви могу добити. Резултат? Иако схватам да има и одборника који се не служе рачунаром, као и оних који можда више воле папир, некако ми је необично да се, осим нас, само ЈЕДАН одборник пријавио за ово. Радо бих га именовао и јавно му захвалио, али не знам да ли би му био проблем ако би испало да шурује са нама опозиционим хипицима. Моја идеја је да су то искулирали, јер већином и не читају материјал, па их реално баш брига како стиже.

Толико о уважавању конструктивнох предлога, а ово је био један који ни на који начин не иде против интереса и жеља владајуће већине. Шта бисмо могли да очекујемо од односа према таквим предлозима?

За крај, иако нам је усмено обећано да ћемо уз предлоге за разноразна постављења добијати и више информација о кандидатима за које треба да гласамо, као и о начинима њиховог деловања, поново смо добили само имена. Иако знам да предлагаче закон не обавезује да додају било какве информације, то не значи да ћемо гласати за наизглед насумичан списак имена и презимена. Јасно је мени да тренутно могу да изгласају и да је у два поподне ноћ, али немојте  да опет буде да вршимо опструкцију ако се деси да вам усфали кворум за неку такву одлуку, како што се десило пред претходну расправу о буџету. Зовите ви то како хоћете, али нећемо да гласамо, а да не знамо јасно за шта гласамо.



Бранислав Сјеран, одборник грађанског покрета "Само Јако!"